Posle 11 godina shvatis da je gotovo.
Shvatis da sa osobom sa kojom si imala toliko tema, sada cutis dok ispijate kafu, na koju ste se jedva naterale da odete. A pre niste mogle da se rastanete i pile bi po pet kafa, samo da jos malo pricate.
Shvatis da osobu sa kojom si delila paklu cigara, sendvic u skoli, cokoladicu, sok, misljenja, tajne, vise ne poznajes.
Shvatis da vec neko vreme, na silu razgovaras sa njom.
Shvatis da gubis prijatelja, a ne znas zasto.
Onda se setis svega, tajni, pijancenja, ludovanja.
Onda se setis da te je pazila i branila kad god napravis neko sranje.
Setis se svih tih prica o pravom prijateljstvu.
Setis se onog, zauvek.
Setis se koliko si puta kasnila kuci jer ste zaboravile na vreme.
Setis se kako ste bezale kroz prozor za reprizu nove godine jer vas nisu pustali da izadjete.
Setis se plakanja na skolskom jer ste bile povredjene u ljubavi. Setis se smeha na trgu i pogleda ljudi u fazonu “ove nisu normalne”,
Setis se planova, setis se “kumovanja”.
A onda kao sama, opali te cinjenica da za njen najvazniji dan, ti neces biti pored nje, neces svedociti u opstini toj ljubavi. Bices negde tamo u desetom redu, jer ces ispostovati poziv, a neces zeleti da budes tamo.
Setis se svega i ne znas zasto to sve prestaje,
Zasto posle toliko vremena, gubite ono sto ste cuvale od svih.
Onda se zapitas da li si ti kriva, pa ponovo prelistavas secanja, a bole te i previse.
Onda shvatis, da je jednostavno tako, da ne mozes da menjas stvari.
Shvatis da jednostavno ne gledate na svet istim ocima.
Shvatis da 11 godina bacas u vetar.
Shvatis da bi sve na staro vratila. Ali ne znas.
